Сликар Коста Хакман
Навигација

1899-1924:
Младост и школовање Косте Хакмана

Тузла, Сарајево,
Праг, Беч, Краков

Рођен је у Босанској Крупи, 22. маја 1899. године као треће дете Михаила Хакмана, судије и Даринке Ђурић, учитељице.1Основну школу завршио је у Тузли, граду од око 2.500 становника, који је почетком века био важан административни, културни и верски центар Источне Босне.2 Године 1908. уписан је у тузланску гимназију, тада сматрану за једну од најбољих школа у Босни, познату и по слободарским идејама које су неговали њени професори и ђаци.3

Са децом из суседства, Тузла, 1913. Хакман стоји позади, лево.

Дечак „огромног раста и бриљантне интелигенције“ убрзо се истакао не само својим „даром за сликање“4 и, као одличан ђак учењем страних језика, већ и свешћу о „националној припадности“, што га је још у раној младости довело у редове политичке организације у школи, која је била повезана са покретом Млада Босна.5 После атентата у Сарајеву, 1914, године, петнаестогодишњи Хакман је ухапшен и осуђен. Десет месеци робије провео је у бихаћком затвору. После издржане казне насилно прекинуто школовање наставио је прво у Тузли, од 1915. до 1917. када је мобилисан, а затим, по завршетку рата, у Сарајеву где је матурирао у Првој мушкој гимназији 1919. године.

Са колегама у Пољској (до Хакмана седи Хана Рудска)

Захваљујући срећној околности што се ујесен 1917. године затекао у Сарајеву, имао је прилику да посети изложбу одржану у великој сали Земаљске владе на којој су била изложена дела свих најпознатијих босанско-херцеговачких уметника с почетка века.6 Сусрет с тим делима пресудно је утицао да се дефинитивно определи за сликарство, о чему је маштао у Тузли где је утицајем својих професора био заражен лепотом уметничког стварања. Зато је по завршеној матури упутио Сарајевској „Просвети“ писмо следеће садржине: „Одмах после преврата ... замолио сам стипендију за сликарску академију, пошто сам предобразбу свршио код једног приватног професора. Тадањи госп. повереник за Просвету ми је обећао, уједно и препоручио, да би било много боље да најпре положим матуру. Пошто сам чисто сликарских претензија не обазирући се да ли имам матуру или не, ипак сам послушао... мислећи да ћу лакше добити стипендију... Сада сам присиљен да идем на студије без стипендије и то одмах, да би се могао приправити за предиспите. Стога молим главни одбор Просвете да ми подели потпору од 500 круна пошто путујем на 23. о. м. с једним транспортом за Праг“ 7

Захваљујући додељеној потпори, додуше само од 300 а не од 500 круна, Хакман је августа 1919. дошао у Праг. После успешно положеног пријемног испита постао је студент Прашке Академије ликовних уметности (Academie výtvarnich uměni). Био је уписан у припремну класу професора Влаха Буковца као „Србин, православне вере“.

Мада није уживала углед академија у Минхену или Бечу, Прашка Академија је била један од важнијих европских центара у коме се, од 1897, када се уписао Иван Вавпотич из Љубљане, школовало преко стотину уметника из свих наших крајева. Највише југословенских студената било је у Прагу одмах по завршетку рата, између 1919. и 1923. године, када су уживали велике повластице — делимично као студенти из „братске“ Југославије а делимично стога што је међу професорима Академије угледно место заузимао Цавтаћанин Влахо Буковац“.8 Међутим, нашим студентима није одговарала настава која је почивала на шеми традиционалног академског учења па је већина напустила Академију већ после прве године студија. Но, коликогод да настава у Академији није испунила њихова очекивања, боравак у Прагу, где је „све што је у понедељак насликано у Паризу у петак доживело своје национално издање“, нашим студентима је вишеструко користио. Довољно је да споменемо само неке изложбе које су у Прагу одржане још у периоду до избијања I светског рата — Огиста Родена (1902), Едварда Мунка (1905), француских импресиониста и постимпресиониста (1907), Антоана Бурдела (1909), „Салона независних“ и Матиса (1910), Пабла Пикаса (1913), Архипенка, Бранкушија и Дишана (1914) — па да закључимо да су у Прагу наши студенти доживели свој први непосредни контакт са Европом.9

У Прашкој Академији Хакман је провео два семестра: први је завршио са довољним а други са недовољним успехом. Обесхрабрен личним неуспехом а незадовољан наставом у Академији и педагошким третманом професора Буковца, кога је и Коњовић био „оптужио“ даје студенте учио и „искоришћавању површних ефеката“,10 Хакман је одлучио да напусти Праг.

Свој први летњи распуст 1920. године провео је у Тузли са друговима из гимназије који су такође дошли на одмор после завршене школске године. Очаран причом о богатствима музеја у доскорашњој престоници Аустроугарске монархије, Хакман је донео одлуку да школовање настави у Бечу.11 Будући да је био без средстава обратио се поново Главном управном одбору сарајевске “Просвете“ с молбом за „потпору, као путни трошак како би могао наставити студије“. Благодарећи и тада додељеној помоћи Хакман је могао већ у јесен 1920. године да оде у Беч. Уписао се у приватну школу сликара Фрелиха (Fröhlich) у којој се настава одвијала неформално: сликало се према личним афинитетима а коректуре су вршене само на грешкама техничке природе 12

У првим поратним годинама Беч је живео од старе славе с почетка века, када је, као један од најмоћнијих центара европске сецесије, био окупио најпознатије уметнике попут Густава Климта. Са изузетком појединачних напора неколицине напредних уметника, међу којима је био и млади Оскар Кокошка, у послератном Бечу ликовни живот је стагнирао, још горе — вегетирао без напретка на плану националне уметности или шире прихваћене иницијативе за адоптирање савремених покрета који су настајали у непосредном суседству. У таквој клими и бечки уметнички кругови су остали затворени за стране студенте, који су се због тога осећали изоловани.

Мада је у богатим бечким музејима налазио допуну за своје формално школовање, Хакман је кратко време по доласку у Беч схватио да у аустријској метрополи ситуација такође није онаква какву је желео. Његово разочарење је било утолико веће што је за собом оставио још једну безуспешну, незавршену годину студија, а и због слабљења угледа код сарајевске „Просвете“. Зато је Беч напустио пре него што је истекла школска година са, намером да се овог пута обрати Покрајинској управи за Босну и Херцеговину с молбом да му се додели стална месечна стипендија која би му омогућила континуирано школовање. При томе је донео одлуку да на студије оде у Пољску, за шта је био одсудан његов сусрет са студентом филозофије Марцелом Шнајдером.13

Захваљујући сталној стипендији која му је додељена већ у јесен 1921. године, Хакман је отпутовао у Краков и положио пријемни испит за Академију ликовних уметности (Akademija sztuk pieknych). Уписао се у класу професора Станислава Вајса.14

У класи професора Станислава Вајса

 

Културна клима у Кракову била је за наше студенте повољнија, срдачнија, а Краковска Академија, у којој је већ била однегована једна генерација уметника из Босне,15 у педагошком погледу важила је као прогресивнија и од Академије у Прагу и од Академије у Бечу. Томе је свакако допринела својим либералним односом према студентима, и у школи и ван ње, „нова генерација“ професора, будући да су се са студентима дружили и са њима излагали.16

У годинама после рата око Академије у Кракову били су окупљени најзначајнији пољски уметници прве половине двадесетог века — како најдоследнији колористи тако и уметници који су анализу облика заснивали на искуствима кубизма, футуризма и експресионизма. И док су колористи изучавали уметност Сезана — како би што успешније применили обликовање бојом која репродукује светлост, а своју приврженост француској уметности потврдили и оснивањем „Паришког комитета“ (КАПИСТИ) — други су уметничку слику градили као „неограничени редослед ствари (Хвистек) или као „снимак односа између елемената“ (Виткијевич), а окупљени у групи „Форм“ (ФОРМИСТИ) одиграли су значајну улогу у настанку и развоју пољске авангарде — конструктивизма.17

Срдачна атмосфера владала је на академији и ван ње (Хакман други с десна)

Хакманови професори Станислав Вајс и Јацек Малчевски18 припадали су групи колориста и важили за главне заговорнике постимпресионизма у Пољској. У њиховом учењу Хакман је нашао не само потврду за своје личне уметничке афинитете већ и прилику да савлада сликарски занат, надасве да продре у тајне импресионистичког сликања пејзажа који је у делима његових професора био најчешће тема. Добром раду је свакако допринела и „експозитура“ Краковске Академије — Школа за пејзажно сликарство, која је почетком века била основана у селу Поронин, недалеко од Закопана, где је студенте водио професор Камоцки19 да би практично применили своја теоретска, у Академији стечена знања.20 Захваљујући таквим условима за рад Хакман је још као студент треће године био сигуран да је нашао своје сликарство због чега је, уверен у истину реченог, написао у свој индекс: „Нема линије, нема обликовања, постоје само контрасти... не црним и белим већ колористичком импресијом“.

У Пољској је Хакман вредно радио што доказује велики број тада изведених слика и награде које је током студија добијао. Зато остаје нејасно зашто му је Покрајинска управа укинула стипендију 1923. године. Преплашен за свој даљи рад он се по трећи пут обратио сарајевској „Просвети“ с молбом да га „и овај пут потпомогне када се налази у тако тешким приликама, позајмицом, како би могао докончати студије.“ Хакман је студије завршио јуна 1924. године са одличним успехом. На завршном испиту додељене су му две награде — прва за пејзаж и друга за акт, што је као податак забележено у његов индекс. По стицању дипломе, а после краћег пута по Италији (1924/25), вратио се накратко у Босну, а затим, дошао у Београд, који је после рата постао мета многих уметника из разних крајева нове државе.21


1) У породици било шесторо деце: Михаило, Стефан, Коста, Никола, Јелена, Зора.

2) Код учитеља Вељка Чубриловића.

3) Гимназија је била само за мушкарце. За женску децу је 1910. отворена Виша школа „Задруга Српкиња“ основана средствима имућних грађана Тузле. Од 1916, та је школа прерасла у Државну занатско-стручну школу.

4) Његов сликарски таленат запазио је професор цртања Сава Поповић-Иванов, сликар, школован у Бечу и Минхену који се после завршених студија вратио у Босну и важио као „успјешан педагог“.

5) Чланови организације већ су били његов брат Стефан (најстарији Михаило умро је у аустроугарском затвору), Младен и Сретен Стојановић, Божа Томић, Борота и др. Види: Владимир Дедијер, Сарајево 1914, Просвета, Београд, 1966, стр. 581 и Никола Тришић, Сарајевски атентат у свијетлу библиографских података, Сарајево 1964.

6) Пошто је августа 1917. успостављен одсек Земаљске владе за науку, уметност и литературу, уметницима је циркуларним писмом било наређено да учествују на изложби. Излагало је 14 босанско-херцеговачких уметника школованих у Прагу, Бечу, Минхену, Будимпешти и Кракову, и 6 странаца уз образложење да су у „земаљској служби па ипак нису пуки странци“.

7) Из материјала друштва „Просвета“ који се припрема за штампу. Материјал је сакупила и обрадила Данка Дамјановић, кустос Умјетничке галерије БиХ у Сарајеву.

8) Хакман је у Праг дошао на наговор својих професора, највише Швракића који је у Прагу студирао заједно са Бранком Радуловићем и Пером Поповићем. Школарина је за наше студенте била нижа а најсиромашнији су добијали помоћ из фондова при Академији. Било им је дозвољено и да излажу у свом клубу у граду, мимо школских изложби. Та привилегија им је укинута после смрти Влаха Буковца, 1922. године.

9) Интензивном културном животу допринели су и млади критичари који су се оштро разрачунавали са наслеђеним конзервативизмом. Тако су снаге биле поларизоване око „Jednote vitvarnich umetniku“ где су били окупљени конзервативци и друштва „Manes“ коме су приступили уметници напредних идеја који су своја гледишта износили у часопису „Volne smery“. Поред тога наши студенти су се дружили са авангардним уметницима — Jan Zrzavy, Vaclav Spala и др.

10) Драгослав Ђорђевић, Каталог ретроспективне изложбе Милана Коњовића, Музеј савремене уметности, Београд, 1975. Сретен Стојановић је студирао у Kunstgewerbeschule у класи проф. Ханака.

12) Заједно са њим у школу се уписао Драгутин Митриновић, Иво Шеремет. Касније су тамо дошли Милан Коњовић, Михаило Петров и Сава Ипић. Школа је била у центру Беча у улици Anna Gasse.

13) Родитељи Марцела Шнајдера дошли су у Босну из Пољске. Будући да је знао језик помогао је Хакману да успостави контакт са Академијом у Кракову и написао молбе.

14) Wojciech Stanislav Weiss (1875-1950) ђак сликара Вичулковског.

15) Јован Бјелић, Роман Петровић, Петар Тијешић, Мухамед Куленовић, Михаило Тимшичин студирали су у Кракову пре I светског рата. Поред Хакмана у академију су, 1921. били уписани Драгутин Митирновић, Иво Шеремет, Сава Ипић и Милан Четић.

16) Академија је доживела реформу 1895. Тада су професорска места заузели млади уметници школовани у Паризу.

17) Joanna Pollakowa Пољско сликарство између ратова 1918-1939, Југославија публик, Београд 1982. T. Dobrowolski, Nowoczesne malerstwo polskie I, II, Варшава, 1960.

18) Jacek Malcewski (1854-1929) сликар.

19) Kamocki Stanislaw (1875-1944) ђак Станиславског и Вичулковског.

20) Школа за пејзажно сликање основана је 1900. Темеље је ударио сликар Станиславски (Jan Grzegorz Stanislawski, 1860-1907) заснивајући наставу на „суптилном колориту, атмосфери амбијента, титрају светла и прозирности сене“.

21) Чак су долазили и ради школовања у Уметничкој школи која није ни имала статус државне школе.


©2003-2004 Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус,
породица Хакман и други носиоци ауторских права.

Ниједан део овог пројекта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности.

Биографија Младост и школовање Београд, Париз, Београд Ратне и поратне године Литература Изложбе Каталог Импресум English Projekat Rastko Сликар Коста Хакман