Сликар Коста Хакман
Навигација

1941-1961:
Ратне и поратне године

У логору у Дортмунду 1941-1945

Године рата оштро су поделиле стваралаштво Косте Хакмана на два дела. Драстичну цезуру учинило је време проведено у заробљеничком логору у који је Хакман одведен 1941. године. Мада се трудио да то време проведе помажући друговима тиме што је користио своје знање немачког језика да их заштити, или организујући курсеве сликања за заробљенике, Хакман није могао да издржи драстичну логорску тортуру. Као тежак болесник враћен је из логора пред крај рата 1944. године са транспортом оболелих заробљеника.

После ослобођења, 1945. године, када је Академија ликовних уметности поново почела са радом, међу професорима преузетим из „старе школе“ био је и Коста Хакман.59 Невелики број његових студената сећа га се као савесног професора оданог педагошком позиву, који је своје ђаке учио поштеном раду. Уз рад на пољу педагогије Хакман је после рата много сликао и често излагао. Учествовао је на свим изложбама УЛУС-а, чији је био члан од оснивања Удружења, а 1955. године одржао је у Београду своју пету по реду самосталну изложбу. Од његове смрти 1961, током двадесет година, приређене су још три изложбе његових радова — последња у Тузланској галерији портрета, 1980. године.

Тешко се миримо са чињеницом да његово послератно сликарство (уљем, не и акварелом) не представља континуитет у односу на предратно стваралаштво када је Хакман био међу београдском „сликарском елитом“. При томе треба имати у виду да је реч више о промени рукописа него тематског репертоара који је, напротив, у целокупном његовом стваралаштву дугом скоро четири деценије, остао готово непромењен.

Хакманов свет је и даље остао објективна стварност у својој визуелној препознатљивости, пре свега је то био пејзаж који му је и омогућио да на тој иконографској подлози развије језик поетског реалисте. Међутим, у послератним делима нема оне раније за њега толико својствене спонтаности и свежине, лакоће и непосредности. Мада је остао веран синтакси свог предратног сликарског рада — жељи да свој сликарски доживљај изрази импресионистичком палетом, изостала је права лирска инспирација из младих дана — његове послератне слике карактерише рутински поступак. Ипак, ту и тамо, Хакман распламсава жар, нарочито после 1956. године, када више његових слика звуче свежије, организованије. Из тог времена је сачувано неколико портрета који сведоче да је Хакман инсистирао на психолошкој одређености ликова уобличавајући пластичност лица бојеним и светлосним сударима (Портрет П. Гаћиновића, Портрет Пјера Крижанића), међу њима је изузетно успео портрет изведен у техници пастела Портрет Боре Радановића.. Познат као човек велике уметничке ерудиције Хакман је знао да колоризам усмери ка експресионистичком изразу (Аутопортрет) или да у сударима интензивно обојених колористичких мрља антиципира звук постмодернистичке слике (Прање).

У домену акварелског сликања Хакманов послератни рад логично се наставља на предратно стваралаштво. И даље је то спонтано изражавање фине прозрачности и стилске чистоте (Сунцокрети, Жена и дете и др.).

Сунцокрети, око 1955.

Акварел представља посебно поглавље у уметничком опусу Косте Хакмана. Огледајући се у тој сликарској врсти чија транспарентност почива на звуку читавог низа „аликвотних тонова“ а чија тананост готово да не дозвољава исправке, Хакман је оставио дела која се могу уврстити међу најбоља остварења југословенског акварелског сликања.

Хакман се акварелом није служио да би колорисао цртеж (цртежом се користио као оруђем да изврши анализу облика, да нагласи детаљ) а сасвим изузетно га је схватио као скицу за неку већу слику (међутим, често се догађало да је исти мотив радио у уљу и у акварелу). У његовом опусу акварел је самостална дисциплина и сам је себи довољан. То је потпуно завршено уметничко дело у коме облици настају из растворене боје, најчешће лишени графичких елемената — линије и контуре, које су последица интелектуалне надградње а не стварно стање у природи. Због тога, акварел као медијум боје, делује на гледаоца непосредно пошто око, као у природи где нема видљивих линија, запажа само простор и боју. Па и када користи оловку Хакман то чини да фиксира идеју, да задржи облик или покрет.

Како је код Хакмана чин настајања акварела резултат директне опсервације, начин да се брзо забележе колористичке сензације, акварел остаје најаутентичнији сведок његовог уметничког доживљаја. Као добар познавалац технике сликања „умивеним“ бојама где у дијалогу између белине папира и колористичких мрља нанетих на папир, звук зависи од односа пигмента и воде, Хакман је знао како да сваки сликани слој остане видљив кроз слојеве који су стављени преко њега а да и бела површина папира и његова фактура, при томе остане битни чинилац слике.

Изучавајући сликарско дело Косте Хакмана у целини, можемо закључити да се његов рад на акварелу одвијао паралелно са његовим сликањем у уљу, да су се све промене које су настале у сликању уљем рефлектовале и на сликање акварелом, те да се његово уљано сликарство према акварелском налази у својеврсном реципрочном односу. То је, уосталом, потврдио и сам уметник одговоривши на питање како ради акварелом „исто као кад сликам уљем“.

Као што је у сликарству прошао кроз фазе тонског и колористичког сликања, тако је и у акварелу прозрачност остварио и тонским и колористичким поступком. И док је у радовима изведеним тонским принципом сликао облике као згуснуте нијансе које се издвајају из топлог основног тона (Скадарлија), Хакман је, уносећи боју, чистим акварелским језиком покренуо светлост и прожимајући њиме ткиво акварела, учинио га светлим и прозрачним. За своје аквареле Хакман је бирао теме попут ентеријера, мртве природе или детаљ какве старе градске четврти. Захваљујући избору таквих тема и валерском поступку којим их је реализовао, Хакман је и у вишеслојном акварелском третману могао да развије поетику приказивања домаћег „ушушканог“ амбијента (Ентеријер) или лаком игром четкице да транспарентним потезима оствари атмосферу најчистије интимистичке слике (Прозор).

Скадарлија

Са њему својственом једноставношћу Хакман је знао да акварелском прозирношћу прикаже заокругљеност јабуке или облину вазе, не занемаривши ни њихове материјалне карактеристике (Мртва природа).Он зна и да акварелом, као каквом архивском грађом, открије вредности оронулих зидова чатрља и вредних старина, да непогрешивим транспарентним потезом четкице духовито исприча догађај, да га артикулише у простор и време и постигне фактографску веродостојност (Скадарска улица). У акварелском опусу Косте Хакмана посебну драж имају они акварели чија арабеска дифијевском лакоћом бележи мотив брзином којом се водена боја суши, када у страху да му се мисао не изгуби, више сугерише него што описује сцену (Улица). Његовој природној склоности сликања пејзажа акварел је отворио нове могућности у исказивању феномена боје, светлости и атмосфере, а његовом уметничком сензибилитету за акварелско лако извођење, као тема, највише је погодовао пејзаж; најчешће је то зелен, свеж и осунчан приморски предео. Хакман је знао такав пејзаж да преточи у транспарентност акварела, да га учини прозрачним и треперавим, и да га до саме сржи испуни светлошћу. Са њим је умео да успостави јасан дијалог, попут једноставне мисли или лаког разговора, и када га је градио чистим колористичким мрљама (Ичићи) и, када је, остављајући на папиру велике беле површине необојене, сликао белином (Морски пејзаж).

Рад Косте Хакмана у домену других сликарских техника или у домену графике и цртежа, скоро да је занемарљив. Неколико сачуваних пастела сведоче о његовом бриљантном владању тим суптилним сликарским средством, док неколико графичких листова изведених у техници линореза, што је радио на основу искуства стеченог у Кракову — будући да се његов професор Вајс успешно бавио и графиком — могу се подвести под општи концепт његовог сликарства, пре свега у избору тема (Цвеће крај прозора, Оребић).

У цртежу Хакман се представља као коректан цртач који је савладао основне елементе те дисциплине, мада то најчешће није чиста линија извучена „у једном потезу“ већ, најчешће, у себи садржи карактеристике слике.

Умро је 9. децембра 1961. у Опатији где се последње три године лечио од тешког срчаног обољења.

Поред своје слике

У обимном делу Косте Хакмана насталом током готово четрдесет година уметничког рада, разазнају се пет периода. Међутим, такво формално одвајање пре би могло да значи временске него уметничко-стилске целине, будући да се карактеристичне одлике за поједине фазе не јављају у чистом облику, већ сваки период у себи садржи — као својеврсни вид ретардације или антиципације — елементе и претходних и потоњих фаза. Због тога се фазе у његовом сликарству не могу једноставно назвати „бонаровском“, и када у њој има највише елемената интимистичке поетике, или „сезанистичком“, иако преовлађују идеје мајстора из Екса, пошто су промене, које су се одигравале унутар сваке фазе, резултирале делима различитих ликовних решења. Та дихотомија у Хакмановом раду указује на уметников сензибилитет, на његову истанчану стваралачку интуицију да бојом „обележи географски појам, климу, геолошку формацију“ (Hyppolite Taine). Ако би се, ипак, инсистирало на дефинисању Хакмановог рукописа у појединим фазама, онда би се у најкраћим цртама могло рећи следеће:

У првој фази (1924-1925), потез кратак, импресионистички. Снажно обојене плохе обасјане природном, титравом светлошћу;

У другој фази (1926-1933), потез дуговучен, палета уједначених смеђеружичастих и сивомаслинастих тонова, светлост седефног сјаја;

У трећој фази (1934-1936), потез слободнији, изукрштан, преовлађују тонови зелене боје, блага сребрна светлост;

У четвртој фази (1936-1941), вибрантан потез, боја снажног колористичког звука, интензивна светлост;

У петој фази (1945-1961), проседе импресионизованог реализма, рутински поступак.

Импресионист по методу, сензуалист по осећању, реалист по односу на свет, Хакман је своју уметност заснивао на непосредној перцепцији виђеног. До краја живота је студирао по природи свестан да су „Сликари пејзажа срећни као ловци... на свежем су ваздуху, седну било где — на ивицу шуме или у близини воде, налазећи свуда животни интерес да се изразе“.60

Приклонивши се импресионистичкој естетици прихватио је више њену синтаксу него суштину — он полази од чисте импресионистичке палете али је ублажава и повезује тонским принципом. Истражујући могућности боја, Хакман се задржао на зеленој — од сребрнозелене до нијанса хромне — користећи је пре свега у сликању семпер виренс пејзажа нашег Приморја којем се стално враћао налазећи у њему, попут Сезана у пределу са брдом Saint-Victoire, изазов за искрено уметничко узбуђење.

Пољски постимпресионизам, у коме се укрштају француски импресионизам и пољска „хлопоманија“ са елементима увек присутне симболике, био је пресудан за његов рад. Ту нит Хакман никад није напустио иако је, захваљујући лакоћи сликања, стално искушавао своју уметничку радозналост. Попут музичара који одмерава или слаже звучне вредности, он је стављао боје према њиховом роду у тачно одмереном интензитету осветљења и на место које треба јер су — „закони лепоте у свакој уметности неодвојиви од специфичности њеног материјала и њене технике“ 61

Његов тематски репертоар је интимистички — ентеријер, мртва природа, или камерни исечак каквог пејзажа; иконографски, његов свет је визуелно препознатљив — реалан; семантички, Хакманов ликовни проседе почива на постулатима постимпресионистичког сликања. Иако се може рећи да је његово сликарство под утицајем француске уметности у којој је нашао потврду за своје сликарске афинитете — пре свега у делима Сезана и Бонара, он је изградио свој рукопис, свој начин фразирања и ликовну интерпункцију, чиме је доказао да је у раду уметника мање важно исходиште од његове интерпретације.


59) Декрет НРС 2055 од 5. IV 1945. За редовног професора постављен 29. IV 1950

60) John Rewald, Cezanne, Abrams, Њујорк, 1986, стр. 73.

61) Eduard Hanslick, О музички лијепом, БИГЗ, Београд, 1977.


©2003-2004 Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус,
породица Хакман и други носиоци ауторских права.

Ниједан део овог пројекта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности.

Биографија Младост и школовање Београд, Париз, Београд Ратне и поратне године Литература Изложбе Каталог Импресум English Projekat Rastko Сликар Коста Хакман