Прозивка друге смене II

Зоран Богавац

(Прозивка друге смене II)

Текст за каталог изложбе Милинка Стефановића "Прозивка друге смене II", Галерија Дома културе, Алексинац, 13. октобар 1988 - 1. фебруар 1989.

"Само уз напор камера се може присилити да лаже", тврдио је Едвард Вестон, један од великих фотографа тридесетих година. Фотографије Милинка Стефановића прављене су без великог напора.

И ако Милинка назовем уметником, или уметничким фотографом, или фоторепортером, осећам се као да сам га увредио, јер свако од ових именовања подразумева у себи бар један мали део тог великог напора којим се камера (ипак!) може присилити да лаже. А знам да има сензибилитет уметника, брзину и досетљивост фоторепортера и стваралачку сујету уметничког фотографа.

Ходајући свим путевима и странпутицама којима иду "људи са торбом на рамену", три пута гледајући све оно што смртници виде само једном (гледајући оком, објективом и фотографским папиром), Милинко Стефановић схватио је да суштина фотографије постоји само у оној тачки где се секу сви правци и сви стилови и сва схватања фотографије: то је тачка у којој снимање постаје етички чин.

Трагање за етиком чина снимања суштина је естетике Миленка Стефановића.

Апарат у његовој руци слика истину, зато што Милинко хоће да види истину. На његовим сликама нема фотографског напора, зато што је напор оно што присиљава камеру да лаже. Оне нису лепе зато што "видети једну ствар лепом значи нужно видети је погрешном". Оне су сирове, зато што их снима аскета који се сликовитости одриче, да би се уместо уметношћу бавио сведочењем. А ликови са његових фотографија, гледају нас право у очи, свесни нашег присуства (узајамно се испитујемо!): Милинко ништа није снимао кришом – прихватајући се сведочења, прихватио је и ризик сведочења.

Можда нам је лакше да прихватимо Милинково сведочење као васпостављање проживљеног и наслућеног кроз лик његовог оца Будимира и све оно што је ћутећи доносио из јама и хоризоната Бора, Трепче, Столица, Зајаче, Мамутовца, Заворја, Долова...

Снимајући прозивку друге смене у алексиначком руднику (тачније речено: пуштајући апарат да снима) Милинко Стефановић нашао се пред иконографијом једног лажног, соцреалистичког мита, и у провалији која зјапи између Милинкове етике (као личног чина) и лажне естетике (као колективног чина пристајања) – док у њу упадамо зато што се Милинковим фотографијама не може не веровати – негде на дну тог мрака, док нам у ушима бубњи патос али и цинизам корачнице "Да нам живи, живи рад", запажамо светле Знакове нашег трајања.

Милинко Стефановић је био присутан. Он је сведочио. Да ли смо и ми сведочили, тамо где смо били присутни?

Зоран Богавац

Штампа ПДФ